Trag malih stopala u pesku, Relax Kids na Tajlnadu

 

“Tvoj posao je otkriješ svoj posao i onda mu se posvetiš svim srcem”, Buda

Sasvim običan dan. Svakodnevna rutina koja uvek ostavlja prostor za neku novu čaroliju koju svakako donosi samo inspiracija. Inspiracija na delu bila je i tog trenutka kada sam pročitala na svom telefonu “Porodična putovanja & avanture”, i možda manje od sekunde mi je trebalo da uspostavim kontakt, kao neko čiji je poziv rad sa decom kroz Relax Kids program. Skoro sam čula jednu sjajnu rečenicu a to je, da kada smo mi inspirisani, i svi ostali su inspirisani. Potpuno sam sigurna da se kroz konverzaciju preko poruka dogodio taj spoj energije. Osim pregršt ideja koje su kao zvezde pucketale iznad moje glave nisam bila sigurna koji je krajni ishod naše konverzacije. Bila sam potpuno bez očekivanja, jednostavno, želela sam samo da se upoznam sa ljudima koji su osmislili i sprovode tu sjajnu ideju, a ono što nikako nisam pretpostavljala je da će ishod našeg razgovora značiti put u zemlju osmeha, u zemlju slobodnih, Tajland. Glavni grad Tajlanda, Bangkok, zove se još i Grad anđela, i on osvaja svojim šarmom, bojama i  ljubaznim i nasmejanim meštanima čija je filozofija iskazana kroz frazu „mai pen rai“, što znači: “bez brige”. Prilikom upoznavanja Tajlanđani spajaju dlanove ispod brade u tradicionalnom pozdravu „wai“. Glava se u budizmu smatra svetom, i treba se truditi da ne dodirujete ničiju glavu, čak ni dečiju.

Moje putovanje usledilo je kao podrška predivnom konceptu porodičnih putovanja na daleke destinacije, kao i predstavljanje Relax Kids programa. Zaista sam uživala posmatrajući porodice koje sa nekim neobičnim sjajem u očima posmatraju lepote Tajlanda. Radoznalost dece je na svakom koraku bila očigledna, neka su bojažljivo gledala statue Bude dok su neka veselo želela da dodirnu sve što je njihovim čulima drago. Deca su jako lepo podnela tajlandsku klimu i način ishrane što je pokazala njihova konstantna razigranost. Na moje pitanje upućeno dečaku: Da li ti se dopada Tajland? Rekao je: “Možda i previše!” Taj odgovor govori mnogo više od jednostavne tri reči, jer puno znači za izgradnju mišljenja i daje vetar u leđa porodicama koja još uvek skupljaju hrabrost da se upuste u avanturu na dalekim destinacijama zajedno sa decom. Mišljenja sam da je odlazak na daleka putovanja sa decom svakako dobra investicija u njihova znanja, takođe je dobra i kao vežba izlaska iz zone komfora i svakodnevnih aktivnosti. Susreti sa egzotičnim životinjama ostavljaju snažan utisak na decu, posebno sa slonovima, u čijoj blizini deca osete snažnu empatiju i emociju što je jako važno za njihov razvoj. Kao pravi pokazatelj dečije sreće je ushićeni odlazak u džunglu u brzom safari džipu, gde se sa životinjama sreću u njihovom prirodnom staništu.

Naravno, gde god krenuli sa decom, ona traže nešto malo više , a vi ste u potrazi samo za nekoliko trenutaka predaha. Povodom toga, i opet u sjajnoj inspiracija sproveden je i prvi čas Relax Kids na Tajlandu, na ostvu Koh Samui, koji ostavlja trag na duši i zbog čega osećam duboku zahvalnost kosmosu i deci koja su bila prisutna kao i organizaciji agencije.  Plaža je zamenila učionicu i sve tako delovalo kao tekst iz moje vizualizacije sa poslednjeg časa održanog u Beogradu. Trudila sam se da tokom celog mog boravka na Tajlandu prospem po malo magičnog praha čarobnog Relax Kids programa. Našim malim i velikim stopalima ostavili smo trag na pesku usred pokreta i igre, a zatim kroz vežbe disanja, afirmacije uputili se u svet mašte i istegli visoko tako da dohvatimo kokose i palme. Bila je to sjajna avantura u kojoj spajam dlanove i ispod brade izgovaram „Korp khuan ka” što u prevodu znači “hvala”.

 

Sve želje mog srca se ostvaruju u najbolje vreme za mene. Česta je rečenica, afirmacija koju možemo čuti od ljudi koji se bave poljem samopomoći ili onih koji osećaju duboku istinu i poverenje u nju. U nekim životnim situacijama, kada i nismo baš sigurni da je sve dobro, ova rečenica zvuči kao deo iz najlepše bajke ili kao dobra šala. Nikada nisam prestala da verujem,  i mislim da mi je to snaga da idem korak napred. Nekako i pored svog poverenja i potrebe da se prepustimo inspiraciji, postoji onaj deo nas koji neprestano želi, sanja i mašta. Najčešće se dešava da kada poželimo neku želju ona nikako da se ostvari, i uvek sam se pitala ko na koga tu čeka? Došla sam do zaključka da neke želje našeg srca ipak čekaju nas,  da porastemo dovoljno da možemo da ih prigrlimo i živimo.

Porasla sam i može da počne još jedan sasvim običan dan.

 

Ne možete putovati dok sami ne postanete put“,  Buda

 

 

Pripremila: Marija Stevanovic

Objava: Sensa Magazin

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *