Ja sam Marija Stevanović
Deca me zovu Marija Relax, i prvi sam licencirani trener britanskog Relax Kids programa u Beogradu
O meni…I mojoj malenkosti.
Biće mi zadovoljstvo da vam se predstavim.
Ja sam Marija Stevanović, rođena 1.5.1986. godine u Beogradu. Sestra je birala ime, a roditelji su se već pobrinuli za moje prezime. Pored moje porodice koju volim najviše na svetu tu je moja Luna, američki baset, prijatelj i ljubav. Deca me zovu Marija Relax. Kažu da sam zabavna i imam glas koji ih umiruje. Što se tiče mog životnog poziva, želela bih da istaknem da je moja velika strast bila da postanem glumica. Reflektori i aplauz potpuno su bili u skladu sa mojim tinejdzerskim egom tada. U tim godinama želela sam da istaknem svoj bunt, ali sam bila dobro dete, u nekim trenucima povučena i bez samopouzdanja. Iako sam umesto gimnazije, izabrala medicinsku školu za vaspitača, nekim čudom sam se opredelila da budem aranžer i tako imam desetogodišnje iskustvo u jednoj poznatoj koropraciji u Beogradu. Mogu slobodno da kažem da me je rad kao aranžer u operativnom marketingu te korporacije naučio kako o poslu, ljudima tako i o životu. Beskrajno sam zahvalna na tom iskustvu.
Relax Kids program i Ja
Danas sam OLI trener komunikacionih veština, instruktor joge smeha i licencirani trener Relax Kids programa u prvoj generaciji na našim prostorima u Beogradu.
I pored toga preduzetnik sam sportsko rekretivnog obrazovanja “Calm Kids“ u Beogradu.
Relax Kids program je došao na sasvim čudnovati način, ili možda nije, bila sam samo spremna na promenu. Od dobijanja licence pa do danas potpuno sam se posvetila radu sa decom po programu Relax Kids.
Mogu da se pohvalim da je do sada mnogo dece imalo priliku da oseti čaroliju Relax Kids.
Najdraži su mi najmlađi drugari koje posećujem po vrtićima, ali deca koja se ne zaboravljaju su moja prva generacija polaznika koji danas krase moj sajt svojim osmehom.
Zahvalna sam svima jer rastemo zajedno.
Relax Kids danas u Beogradu
Zašto Vaše dete treba da pohađa radionice Relax Kids programa?
Deca su naše ogledalo. U njima vidimo svoje snove, svoje želje, svoju sreću, u njima vidimo sebe. Ali, ta malena otelotvorenja naše ljubavi po pravilu postanu i projekcija i refleksija nekih drugih, manje lepih stvari, i često mislimo da su oni suviše mali da bi mogli da budu opterećeni stvarima za koje smo ubeđeni da su isključivo u svetu odraslih. Tada ta ogledala postanu odraz stresa, frustracija, očekivanja i prilagođavanja, dok mi mislimo da su njihove glavice samo u toj nevinoj dečijoj realnosti. Nažalost, to nije tako, naša deca su izložena gotovo svemu čemu smo i mi, što je dodatni teret na ionako težak proces odrastanja, socijalizacije i čestih promena. Tada nastaju i određena uverenja, strahovi, nedostatak samopouzdanja, koncentracije, i drugih stvari koje neretko osvestimo tek kada smo već odavno odrasli, i onda kroz različite metode ličnog razvoja i rada na sebi pokušavamo da zacelimo svoje biće. Međutim, šta bi bilo ukoliko bi stvaranje svih psiholoških ograničenja koja nas sputavaju kroz život mogli da sprečimo pre nego što nastanu, radeći sa decom?