Gde da stavim suze, mama? Pita on, moje nekulturno dete

Jutros mi je pala šerpa puna vode na stopalo. Ravno sa kuhinjskog stola dva litra hladne vode na boso stopalo! Hedoh da vrištim, plačem, savijem se od bola ispod stola a zatim, nakon što dođem sebi, bacim šerpu kroz prozor komšiji na glavu. Ipak, umesto toga uzeh krpu sa kuhinjskog stola i krenuh da skupljam vodu sa parketa dok me je dete sa šokiranim izrazom na licu posmatralo iz drugog dela sobe.

Nakon što sam progutala dva litra sopstvenih neprolivenih suza za doručak, pokupila vodu sa parketa i dovela dete u red, potpuno smireno i uravnoteženo kao i svaka druga civilizovana majka uputila sam se laganim korakom ka vrtiću. Na putu do vrtića on je shvatio da će umreti od gladi ukoliko u roku od osam sekundi ne uspem da mu obezbedim kiflu iz pekare, u kojoj je red ljudi koji su čekali na doručak blokirao ulazna vrata. Držeći dečiji ranac u jednoj ruci a trudnički stomak u drugoj, pokušala sam da otvorim vrata pakla i obezbedim i sebi mesto u redu ali je moler u belom odelu u potpunosti legao na vrata i sa čačkalicom u ustima vodio telefonski razgovor sa simpatijom. Nakon što je otkucao osmi sekund a on nije dobio svoj doručak, odlučio je da izrazi svoje nezadovoljstvo tako što je trotinetom lupio o staklena vrata pekare i nakon što je odblokirao prolaz, u suzama saopštio pospanim licima u redu: „Ako me ne pustite da uzmem svoju kiflu zvaću robota da vas na helihopteru izvadi iz pekare i baci u kantu za smeće“. Pogledah u pod pokušavajući da nađem neku rupu u koju bih mogla da se sakrijem od sramote ali i osmeha koji mi se neukrotivo sam od sebe prosuo po licu. Srećom, moju sramotu zbog nevaspitanog deteta prekinula je bakica koja se već bila probila do prvih borbenih redova. „Sram vas bilo! Trudnu ženu i dete izgladnjujete! Dajte ovoj majci da jede!“

Nakon što smo kao dva preznojena ratnika izašli iz pekare sa osvojenim trofejom u ruci odlučih da je bolje da umesto da jedem, održim detetu govor o lepom ponašanju. Sledećih petnaest minuta hodao je pored mene i sladio se kiflom i jogurtom dok sam mu recitovala dobro uvežban govor lepo vaspitane, brižne majke.

„Ne smeš tako da se obraćaš čikama i tetama. Nisi ti jedini gladan u pekari. Moraš da staneš u red i sačekaš. Nemoj na taj način da pokazuješ svoje nezadovoljstvo. Ako si gladan ili tužan to nije razlog da to govoriš na glas i da plačeš. Strpi se i sačekaj. Moraš da budeš kulturan i dobar. Razumem da si gladan ali da plačeš zbog toga? Bla i bla i bla i bla i bla i bla i kifla i bla i baka i bla i kifla i bla i bla i kanta za smeće i bla bla bla…ma slušaš li ti mene uopšte?“

„Biću dobar.“

U pola devet najzad stigoh u dom zdravlja. Sa olakšanjem zauzeh mesto u čekaonici nakon što me je na ulaznim vratima dočekao natpis „Molimo sačekajte. Ukoliko ste unapred zakazali pregled, bićete prozvani u vreme svog zakazanog termina.“ Prvih petnaest minuta prođe nekako ali nakon što je prošlo još pola sata od mog zakazanog termina osmelih se da izrazim svoje nezadovoljstvo na šalteru. Na pultu zdravstvene knjižice a iza staklene pregrade sedi sestra koja je podigla sve tri telefonske slušalice kako bi eliminisala upornu zvonjavu telefona od ranog jutra.

„Gospođo, niste vi jedina sa zakazanim terminom. Ovde postoji određeni red. To što niste prozvani pre pola sata kada ste imali zakazno govori o ovoj državi a ne o domu zdravlja. Ja moram da zakazujem preglede preko telefona a vi sedite i strpite se malo.“

Htedoh da dodam još nešto ali ipak odlučih da i to nešto progutam za doručak. Neću umreti ako budem još malo čekala da u domu zdravlja otkuca 8:45 u 10:30. U 10:30 najzad dođoh na red ali je „sistem pao“ pa su me ljubazno zamolili da pozovem posle pauze i telefonom zakažem novi termin za sutra.

Do tri popodne, kada sam otišla po dete u vrtić, sačekalo me još desetak sličnih neobjašnjivih i nadasve neprijatnih situacija prilikom kojih sam iz učtivosti, empatije i razumevanja sočno progutala nekoliko tona suza i vrisaka prepunih besa i nezadovoljstva.

U povratku iz vrtića, šetamo držeći se za ruku, moj nekulturni trogodišnjak i njegova kulturna mama. Dan je sunčan i prijatan. Red pitanja o spavanju i jelu, red odgovora o nespavanju i bljakavoj hrani. Pošto smo došli do zaključka da je bio dobar jer je pojeo hranu koju ne voli, krećemo ka pošti u kojoj prodaju njegove omiljene slikovnice. Stižemo ispred velikog izloga koji je u potpunosti zamagljen od koncentracije znojavih penzionera koji nervozno čekaju isplatu penzije. Na vratima čika obezbeđenje vrši raspodelu klijenata na dve kategorije – penzioneri, trudnice i deca na jednu stranu a na drugu stranu lica bez vidljive dijagnoze.

„Imali biste prednost ali danas je isplata penzija a vi ste u istoj kategoriji kao starija lica pa morate sačekati ili doći sutra.“

„Ali čiko, ja hoću svoju knjigu sa robotima!“

„Može ali za pola sata. Kada se raščisti guzva.“

„Zvaću Polija da vodenim topovima raščisti ovu poštu i onda ću se vatrogasnim merdevinama popeti na vrh police i uzeti moju knjigu. A tebe će roboti baciti u kantu za smeće“, reče moj nevaspitani sin i ispruži se na pod da olakša svoju ljutnju suzama.

Gledam ja, gleda dvadesetak pogurenih penzionera, gleda čika obezbeđenje, gledaju i tete sa šaltera kojima je najzad laknulo jer je pažnja sa njihovih prstiju prebačena na drugi objekat u prostoru.

Negde u kratkim prekidima plača čujem čiku koji govori da ga majka nije dovoljno tukla pa zato plače na sred pošte i da deca nemaju prava da se ljute. Dve penzionerke pored mene počinju da se sećaju svog detinjstva i tatinog pruta koji je stajao okačen na kuhinjskim vratima za slučaj da neko od osmoro dece pokaže nezadovoljstvo ili mišljenje. Setila bih se i ja metoda svojih roditelja i verovatno pokušala nekom od njih da civilizujem i prevaspitam dete na zadovoljstvo publike ali ipak ovaj put odlučih da se suzdržim. Verujem da ću već sledeći put kada se prostre preko poda u prodavnici igračaka posegnuti za nekom „starinskom i proverenom metodom“ ali ovaj put odlučno puštam dete da u skladu sa svojom nekulturnom logikom izrazi svoje nekulturno mišljenje na svoj nekulturni način. Zrelost nas definitivno nauči boljim načinima ali šta ćemo ako zaboravimo da smemo i trebamo da zaplačemo?

„Zašto plačeš Dimitrije?“, pitam ja, kulturna mama.

„A kako da ne plačem kada sam tužan? Gde da stavim suze, mama?“, pita on, moje nekulturno dete.

Preuzeto sa IG naloga @mama_zasto

Hvala Ivana Mićić na ovom čarobnom tekstu i pozivam vas da pratite Roditeljstvo novog doba i portal “Mama – zašto

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *